Dž.J.
Dz. J. je mlada osoba koja je 20 godina svog života provela u kontinuitetu u ustanovama socijalne zaštite. Sa 12 godina Dž. je saznao da ima dve godine mlađu rođenu sestru sa kojom je tada prvi put imao kontakt. Biološke roditelje Dž. i njegova sestra nikada nisu upoznali. Dž. nema podataka o drugim bližim srodnicima.
Nakon uspešnog završetka srednje tehničke škole Dž. je upisao Visoku sportsko-zdravstvenu školu u Beogradu i apsolvent je na istoj već dve godine. Studiranje je proteklo bez većih teškoća, ali završne godine studija Dž. je zapostavio učenje i više se posvetio sportu. Dž. trenira ragbi i istovremeno je i trener, veoma je uspešan u ovom sportu. Dž. je prošle godine izašao iz Doma za decu i omladinu bez roditeljskog staranja pošto više nije redovan student i stoga nema uslova za boravak u ustanovama socijalne zaštite. S obzirom na to da Dž. nije imao gde da ode nakon izlaska iz Doma, njegov voditelj slučaja iz Centra za socijalni rad ga je uputio da se uključi u Program Kuća Mogućnosti i da mu na taj način pružimo potrebnu podršku u pripremi za samostalan život. Dž. se od uključivanja u naš Program više posvetio pripremanju ispita i počeo je da polaže ispite, kao i da razvija i uči životne veštine koje će mu trebati za samostalan život.
Dž. često kaže: Ne znam gde bi bio i šta bi se sa mnom desilo da se nisam uključio u Program. Zahvaljujući Centru Zvezda ja nisam sam i na ulici, već imam mesto za život.
M.M.
M.M živela je u porodičnoj zajednici do 2009. god kada je ista prekinuta. Majka je napustila porodicu, otišla da živi kod svog brata, ne želeći da preuzme brigu o M. i njene tri mlađe sestre. Otac nije imao kapaciteta da preuzme brigu o njima, osim toga bio je sklon konzumiranju alkohola i pa su M. i njene sestre 2009. god smeštene u hraniteljsku porodicu gde je ona ostala dve naredne godine. Zbog nemogućnosti adaptacije na hranitelje i međusobnog nedostatka razumevanja, 2011. god, na sopstveni zahtev, a uz saglasnost Centra za socijalni rad M. se smešta u drugu hraniteljsku porodicu.
Odvajanje od sestara Mariji je jako teško palo, ali je ostala u stalnom kontaktu sa njima, i održala korektan odnos sa bivšim hraniteljima. M. je tokom boravka u hraniteljskoj porodici završila Trgovinsko-ugostiteljsku školu, a nakon toga završila visoku poslovnu školu i upisala specijalističke strukovne studije. Istovremeno je i radila kako bi mogla da plaća studije. Od hranitelja je dobijala minimalnu podršku, odnosi su bili uglavnom korekti, ali bez potrebne emotivne podrške i porodične topline. Leta 2017. god dolazi do verbalnog sukoba M. i njenih hranitelja, gde prevladava materijalni moment, pa nju izbacuju iz kuće. Sam sukob je doveo do mnogih neprijatnih reči koje su na M. uticale ostavljajući emotivne posledice. Vrlo brzo dolazi u Kuću mogućnosti gde postepeno se oporavlja od stresa i postepeno izgrađuje adekvatan odnos sa kućnim roditeljima i ukućanima. Sa sestrama je nastavila intenzivan kontakt, brinući o njima i njihovim potrebama onoliko koliko je u mogućnosti. U Kući mogućnosti pronašla je mir koji joj je bio preko potreban i osećaj pripadnosti. Našla je posao i u Kući mogušćnosti ostala do maja meseca, kada uspešno završila program i otišla da sezonski radi u drugoj zemlji.
Kako je M. rekla pre izlaska iz programa: Smatram da je ovo pravi trenutak da počnem da živim sama. Kuća mi je mnogo pomogla u trenutku kada nisam znala nii mogla da shvatim šta se sa mojim životom desilo, nisam imala gde. Stalno razmišljam šta bi se desilo da nisam imala priliku da budem ovde. Ali znam da ovakvu odluku ne bih mogla da donesem da su stvari drugačije i da nije bilo Kuće i svih ljudi koji su mi pomogli…
D.K.
Kada pitate D. da opiše sebe u jednoj reči, on će vam odmah reći da je veliki borac. I kada čujete njegovu priču, uverite se u to. Uvidite da je sa svoje 22 godine prošao toliko toga i da njegova borba, nažalost, kreće od kada se rodio. Do svoje sedme godine živeo je u kompletnoj porodici sa majkom, ocem i dva mlađa brata. Trenuci provedeni u svojoj primarnoj porodici bili su ispunjeni strahom, strepnjom i suzama. Otac je bio sklon konzumiranju alkohola, a onda, kada je bio pod dejstvom, usmeravao je agresiju prema deci, posebno prema D. Majka nije bila od pomoći u tim trenucima, te je i više puta napuštala porodičnu zajednicu. D. je od malena bio prepušten sam sebi. Osim toga morao je da vodi računa o svoja dva mlađa brata, što je za njega, u tim godinama bilo previše. Sa sedam godina, zbog okolnosti, sa svojom braćom, biva izmešten iz svoje porodice u hraniteljsku porodicu. Međutim, period od četiri godine koji je usledio za njega je bio pakao. Tokom boravka kod hranitelja D. je bio izložen fizičkom i psihičkom maltretiranju. Nakon četiri godine, izmešten je iz date porodice i privremeno bio u drugoj hraniteljskoj porodici, da bi nakon kraćeg vremena bio smešten u hraniteljsu porodicu blizu Zaječara. U toj porodici Dragan je našao svoj mir i po prvi put osetio pravu porodičnu atmosferu. Međutim, sa svojim punoletstvom porodicu je morao da napusti. U početku se snalazio, ali je vremenom nailazio na mnoge, kako finansijske, tako i druge prepreke. Ubrzo se D. našao na ulici gde je proveo dve godine. Iako su mu mnogi ljudi pružili pomoć, u vidu povremenog boravka i hrane, ipak, ovaj period je za njega bio najteži i ispunjen svakodnevnom strepnjom za opstanak. Dešavalo se da danima nema ništa od hrane, kao i da spava na mestima bez grejanja i celokupno nehumanim uslovima. U periodu kada smo o D. saznali putem medija, on je bio u jako lošem stanju. Živeo je u hladnoj sobi i osećao da neće još dugo moći da živi na takav način. Ljudi iz Kuće mogućnosti videli su ovo kao lični apel za pomoć, te su stupili u kontakt sa D. i od februara meseca 2017. godine on se nalazi u Kući mogućnosti u Nišu. Trenutak useljenja u našu Kuću za D. je za njega poseban trenutak, koji na neki način predstavlja njegov lični spas. On se svakodnevno suočavao sa preprekama u vidu nemogućnosti savladavanja neke od veština samostalnog funkcionisanja, te mu je pomoć tima Kuće mogućnosti, ali i ostalih ukućana bila i više nego dobrodošla. U Kući je naučio da sprema hranu i da vodi računa o sebi na adekvatan način. Svaki dan u Kući je dan kada nauči nešto novo. Iako stalno sa osmehom na licu, D. je jako emotivan, te kada vam govori o svom životu i useljenju u Kuću mogućnosti, u priči, ne izostanu i suze. Kaže da se stalno oseća kako mu je Kuća zapravo njegov dom, a ukućani porodica.
A.Đ.
A.Đ. je ovog meseca napunio 23. godine. Svoj rođendan je proslavio sa mladima Kuće mogućnosti u Nišu, uz prijatelje, kućne roditelje, tortu… Ali nije uvek bilo tako.
A.Đ dolazi iz nepotpune porodice – od roditelja ima majku, a od rođaka tetku i baku po majci. Otac mu je nepoznat i svoj život pre dolaska u Kuću mogućnosti u Nišu može se opisati kao jedna neprestana borba mlade osobe koja želi od života mnogo, trudi se, ali ne može da uspe. Majci je jako davno dijagnostifikovan psihički poremećaj – šizofrenija i to jedan od najtežih oblika. Osim bake, A. je imao i dedu po majci, međutim on je, kada je A. imao 12 godina izvršio samoubistvo. Nakon tog događaja, svaki dan je bio jaka emotivna borba, obzirom da je A. bio jako vezan za dedu. Baka je A. oduvek bila veliki oslonac i podrška. Njih troje živeli su u blago rečeno izuzetno lošim stambenim uslovima, bez kupatila, ali i bez potrebne sigurnosti koju jedan dom treba da pruži. Osim jako loše materijalne podrške, obzirom da su se izdržavali od majčine socijalne pomoći, izostala je i potrebna emotivna podrška. A. je upisao studije, ali mu je bila potrebna podrška da bi ih nastavio, obzirom da u uslovima u kojima je živeo to nije mogao. Tada je čuo za Kuću mogućnosti u Nišu.
A. je bio jedan od prvih ukućana Kuće mogućnosti u Nišu. Po dolasku brzo se prilagodio na život u Kući i stekao mnoge nove veštine, kako životne, tako i socijalne ali i mnoge druge. Odlazi redovno kući i održava kontakt sa majkom i bakom, ali sveobuhvatni uslovi su i dalje neadekvatni za njegov povratak tamo. U Kući se, kako kaže osećam mirno, imam podršku, što mi neizmerno znači.
Zajedno sa njim radujemo se svakom položenom ispitu, svakom dobijenom sertifikatu i čekamo nove, jer je uspeha stalno!
A. uskoro planira prelazak u studentski dom u Nišu, obzirom da je u ovom trenutku spreman za osamostaljivanje. Dajemo vetar u leđa za sve nove početke, ponosni smo na njega i sve što radi i nadamo se da ćemo imati još šansi da pomognemo mladima kao što je A.Đ!
V.D. & V.D.
V.D. i V.D. su brat i sestra koji su krajem 2016. god uključeni u Program Kuća mogućnosti u Nišu. Sestra je starija tri godine, a brat je pri dolasku u Kuću bio maloletan. Živeli su u kompletnoj porodici, ali ih je majka napustila kada su imali 9 i 12 godina. Ostali su da žive sa ocem i dedom. Međutim, deda je ubrzo preminuo, a otac je oformio novu vanbračnu zajednicu i počeo da konzumira alkohol. Tad su se njih dvoje susreli sa problemima. Otac je novac trošio za alkohol, pa je krenuo sa rasprodajom stvari iz kuće i alata. Nerado se sećaju trenutaka kada otac popije i kada sav novac koji imaju troši na kupovinu alkohola, ali i trenutaka kada novca nema, pa je otac besan i taj bes iskaljuje na njih. Otac ubrzo odlazi na izdržavanje zatvorske kazne. Njih su privremeno smestili kod rođaka..
Nakon godinu dana, otac izlazi iz zatvora i V. i V. se vraćaju životu sa ocem koji je bio sve gori. Zbog eskalacije nasilja, V. odlazi u Centar za socijalni rad i prijavljuje nasilje. Nakon toga ih otac izbacuje, po zimi, iz kuće, a Centar ih po hitnom postupku smešta u Kuću mogućnosti. U Kući su preko godinu dana i najpre je za njih to bila velika promena. Sestra se lakše prilagodila životu u Kući i s ostalim ukućanima, dok je V. trebalo više vremena. Ne vole mnogo da razgovaraju o budućnosti, ali kad govore o tome, istovremeno se plaše da neće izgledati kao njihova prošlost. Sestrin cilj je da ima posao u svojoj struci, kao frizer i da sutradan osnuje porodicu, ali povrh svega da brat bude dobro i da se zajedno osamostale nakon izlaska iz Kuće.
V. cilj je sestrina sreća i njegova budućnost je usmerena na to. V. i V. navode da im je Kuća mogućnosti pružila podršku u najgorem trenutku njihovog života i priliku da budu zajedno, što im je najbitnije. Sestra kaže: Nisam znala šta će biti i bojala sam se da možda neću biti sa bratom, ali kada su mi rekli da ću biti s bratom u Kući mogućnosti, bila sam najsrećnija osoba na svetu. Brat je znao da kaže: Ponekad osećam da je ovaj Dom kao moj dom, jer sam sa sestrom i sve je dobro, bez loših situacija, a vidim da je i moja sestra srećna. Brat je napustio Kuću krajem maja meseca, uspešno i otišao da radi u inostranstvo. Sestra je i dalje u Kući.
Divna
Divna je devojka koja je bila u sistemu socijalne zaštite u toku srednje škole. Živela je u hraniteljskoj porodici jer njena samohrana majka nije imala nikakvih materijalnih mogućnosti da je školuje. Nakon završene gimnazije, pokušala je da upiše Biološki fakultet u Kragujevcu, ali joj je nedostajao samo 1 poen da bi bila na budžetu. Centar za socijalni rad nije našao mogućnosti da joj pomogne te je ona ostala bez ikakvog obrazovanja i šanse da se zaposli. Pokušavala je da radi razne poslove, ali bez uspeha. Međutim, nikada nije prestala da se nada da će jednom uspeti da završi fakultet. Nakon što smo je kontaktirali i razgovarali sa njom, ona je izrazila želju da ponovo pokuša, uz našu sveobuhvatnu pomoć i podršku, da upiše toliko željeni fakultet.
Međutim, prilikom posete njenoj majci u njenom domu u selu gde živi, shvatili smo da osim želje za obrazovanjem, ova skromna porodica ima i egzistencijalnih problema. Naime, nisu imale nikakav izvor pijaće vode, već su se snabdevale vodom stalno moleći komšije da od njih uzimaju. Tada smo pokrenuli akciju sakupljanja novca za bunar. I nakon 3 meseca, sakupili smo polovinu potrebnog iznosa, drugu polovinu smo izdejstvovali od lokalne samouprave, angažovali smo majstore i bunar je za nedelju dana bio urađen. Sada je na redu Divnino obrazovanje.
Aleksandar
Aleksandar je mladić koji je veći deo svog života proveo u Domu za nezbrinutu decu u Beogradu. Naime, kad mu je bilo 9 godina poginuli su mu roditelji. Pošto su mu starije sestre i brat već bili dovoljno odrasli, jedino je on morao da ostane u Domu i bude tamo sve do današnjih dana. I sigurno mu nije bilo lako...Veoma mali je ostao bez roditelja, braće, cele porodice, svog doma... Odrastao je potpuno sam i trudio se da se izbori sa svim problemima na koje svako dete nailazi-takođe sasvim sam... Vaspitači i socijalni radnici samo rade svoj posao i odu svojoj kući i svojoj porodici... Aleksandar nije imao gde da ode... Završio je osnovnu i srednju mašinsku školu, i počeo višu kada smo ga mi upoznali. Motivacija uvek nedostaje kada nemate podršku porodice. Počeo je studije na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi i...stao. Ispiti nisu laki, mislio je da odustane. Pružili smo mu podršku, pokazali mu da nam je stalo do njega i da želimo da mu pomognemo. Nastavio je školovanje i sada je na samom kraju svojih studija. Honorarno radi kao ragbi trener, trudi se da nađe i neki stalan posao i započne samostalan život. Pošto će krajem ove godine potpuno izaći iz sistema socijalne zaštite, naša podrška i pomoć će mu biti veoma potrebni.
Goran
Goran je mladić bez adekvatnog roditeljskog staranja. Poznajemo ga još od kada je bio dečak. Negovala ga je baka. Nakon njene smrti, Goran je dospeo u hraniteljsku porodicu. Promenio ih je nekoliko. Mi smo ga povremeno posećivali. Nakon što je postao punoletan, na svoj zahtev je izašao iz hraniteljske porodice i počeo da živi sam u kući koju je nasledio od bake. Međutim, izlaskom iz sistema socijalne zaštite, nije više imao ni materijalnog niti bilo kakvog drugog oslonca kada je u pitanju dalje školovanje. Nakon završene srednje škole, izrazio je želju da upiše Bogoslovski fakultet u Beogradu. Uz našu sveobuhvatnu pomoć i podršku, Goran je upisao željeni fakultet, uselio se u studenstski dom i sada njegova budućnost i obrazovanje zavise isključivo od njegovog rada i zalaganja.
Igor
Igor je mladić koga smo upoznali još dok je bio sasvim mali, u prvom razredu osnovne škole, jer se najpre istakao svojom natprosečnom inteligencijom. Kada smo se malo podrobnije za njega zainteresovali, shvatili smo da je to dete koje živi jednim teškim životom, ostavljen od majke i godinu dana mlađeg brata da živi sa ocem i dedom. Otac svoju tugu, nezadovoljstvo životom i bes nije uspevao drugačije da obuzda nego uz pomoć alkohola. I sam veoma inteligentan, nije uspeo drugačije da se izbori sa svakodnevnim problemima, nemaštinom, usamljenošću nego je večeri provodio u kafani, gde je često vodio i malog Igora. A onda, u trenucima potpuno izmešanih osećanja, sav svoj bes je batinama iskaljivao na nedužno dete. I tako je Igorovo odrastanje bilo teško, u veoma skromnim uslovima, bez stalnih prihoda, bez žene u kući, sa mnogo pitanja i malo odgovora, u stalnom strahu i strepnji u kakvom će se raspoloženju otac vratiti kući.. Mi smo ga povremeno obilazili, odnosili poklone, pobrinuli se da dobije prvu rodjendansku tortu sa svećicama koju ( po njegovoj priči) nikada nije zaboravio... Kada je malo porastao, potražio je majku i brata putem jedne TV emisije, ali ljubav i pažnju koja mu je toliko nedostajala nije našao. Majka nije želela da ima kontakt sa njim jer "previše fizički liči na oca", a braća su ipak odrastala potpuno odvojeno i nije bilo moguće uspostaviti blizak odnos ni sa bratom. Vratio se svojoj svakodnevici, ponovo bez mnogo nade i vere u svetliju budućnost. Inteligenciju koju je rodjenjem dobio,na žalost, do sada nije uspeo da iskoristi.
Posle 15-tak godina, letos je on pronašao nas i ponovo smo uspostavili kontakt. Sada su sve naše snage usmerene na to da pokušamo da mu obezbedimo uslove da završi svoje obrazovanje i iskoristi Bogom danu inteligenciju i sposobnosti da bi sebi obezbedio svetliju budućnost. Neće biti lako, ali zajedničkim snagama i usmereni ka jasnom cilju-verujemo da je moguće.
Stefan
Stefanova životna priča je dramatična, kao, uostalom, i većine mladih sa kojima dolazimo u kontakt. Stefan je rođen kao vanbračno dete. Nakon majčine smrti, njega je uzela rođaka koja ga je odnegovala u Bosni. Nakon završetka osnovne škole, upisao je tamo srednju školu, ali je nije završio. Preselio se u sirotište u Zvečanskoj, ali je promena sredine i prelazak u Dom bio jako stresan za njega i nje se najbolje snašao. Pošto je rođen vanbračno, rodbina koju ima ga nikada nije prihvatila jer predstavlja „sramotu“ za porodicu. Tako je Stefan danas su Beogradu potpuno sam i bez ikakve podrške. Pravo na majčinu porodičnu penziju nema jer nije u sistemu redovnog obrazovanja. Školovanje nije završio, stanuje na periferiji grada i pokušava da se, nekako, osamostali. Verujem da će mu naša podrška koja se sastoji u finansijkoj podršci za plaćanje školovanja i zaostalih ispita, kao i neophodnih knjiga, ali i podrška u smislu prihvatanja, brige za njega, osećaja da nije potpuno sam na svetu već da ima onih kojima je stalo do njega. Stefan je pametan momak, uz dobru organizaciju i adekvatnu podršku, verujemo da će uskoro završiti srednju školu, a zatim i upisati fakultet. Time bi stekao obrazovanje koje će mu omogućiti lakše zapošljavanje, stekao bi samopouzdanje, osećanje da je vredan i prihvaćen, a pritom bi mogao i da nastavi da koristi porodičnu penziju do kraja studija na fakultetu. Ostaje nam da mu pomognemo i verujemo da njegov život može postati mnogo kvalitetniji, a budućnost mnogo izvesnija nego što sada izgleda.